Roditelji, nastavnici, deco, pošaljite svoje bajke (za patuljačku sekciju), klikom na pisamce:

Priča Čiroki indijanaca

Priču je pričala baka indijanka svojoj unuki

Znaš li šta je duga?
Da, prelepi most boja na nebu.
Znaš li šta je ratnik?
Ratnik je hrabra osoba.
Onaj ko ima hrabrosti umesto da se plaši.

Sada mi dozvoli da ti postavim pitanje.
Voliš li, ili mrziš životinje?
Voliš li, ili mrziš drveće?
Voliš li, ili mrziš ljude?
Voliš li, ili mrziš dugu?

Pa, ako voliš životinje i drveće,
ljude i duge, onda si možda
"Dugin Ratnik"

PRIČA O TOME KAKO SAM POSTAO DUGIN RATNIK

Perica je toga dana gledao TV, baš kao i obično - emisija o tome kako životinje razgovaraju. Pričalo se o tome kako koriste pokrete tela, boje i zvukove, da bi saopštile nešto o sebi.

Perica je upijao svaku reč.

Govorilo se o tome da ako su pokreti brzi i isprekidani, to znači nervozu životinje koja može da napadne...

Govorilo se da jarke boje znače ili da je životinja otrovna pa bojama upozorava druge ili da joj je vreme zaljubljivanja i tako se udvara onima koje voli. Pričalo se da slonovi govore stotinama kilometara udaljeni jedni od drugih, tako što lupkaju nogama, dok drugi slonovi slušaju takvo lupkanje preko svojih stopala...

Prirodnjak koji je vodio emisiju saopštio je nešto skoro neverovatno! Rekao je "Do sada nauci nije poznato kako različite vrste životinja razgovaraju međusobno!?"

Bio je to kraj jutarnjeg programa o životinjama. Pericu je majka upozoravala da mora u školu i da jede malo brže...

"Do sada nauci nije poznato kako različite vrste životinja razgovaraju međusobno!?" odzvanjalo je u Pericinoj glavi.

Perice dreknu učitelj - jesi li danas sa nama, ovde!? Perica je treptao u neverici jer se osećao kao da je upravo probuđen iz sna. Odgovori mi na pitanje - sada je već ljutito insistirao učitelj. Perica nije ni čuo pitanje koje mu je postavio učitelj ranije dok je razmišljao o maloj misteriji.

"Do sada nauci nije poznato..." govorio je sporo kao hipnotisan Perica. "Zvrrrrrrr" - spasilo ga je zvono...

Svi su izleteli napolje iz učionice na veliki odmor samo je Perica ustajao usporeno iz klupe i koračao zamišljeno ka vratima.

"BU!"- uplašiše ga drugari kod vrata. "Gledamo te čitav dan. " - govorio je Žika - "Evo Maša je prva primetila da si danas drugačiji. Želimo da ti pomognemo."

"DA!" - uzviknu Maša i odjednom je Perica stajao okružen drugarima koji su ga upitno gledali.

"Društvo, jutros je na TV-u bila emisija o govoru životinja." - uzimao je veliki uzdah vidno uzbuđen Perica - " i rekli su..."

Zvono za početak časa prekinulo je ovaj neočekivani skup.

Taj školski dan bio je potpuno drugačiji od ostalih. Učitelji su pričali i pričali, zvona su zvonila, ali čitavo odeljenje bilo je tiho, skoro usnulo. Nikoga nije zanima ni matematika ni hemija.

Marici su odzvanjale reči - "Životinje koriste boje kada žele da se neko u njih zaljubi..." i video se jedva primetan smešak na njenom licu dok je gledala Mišu. "Možda od životinja saznam šta koja boja znači" - mislila je Marica. "Za vikend idem u šumarak da saznam" - odlučila je čvrsto.

Dušan je crtao strip o tajnom sastanku životinja u šumi koje su se sastale zbog nagomilanog otpada koji ih truje i jer se seče šuma. Govor životinja je stavljao u balončiće kako se to u stripovima radi, ali ga je mučilo koje položaje tela koriste životinja da pokažu svoje emocije. Znao je kako izgledaju uzbuđeni pas ili mačka, ali... "kako izgleda uzbuđeni vrabac, diže li rep ili ga spušta kada je uplašen?" - pitao se Dušan u mislima. "Za vikend idem u šumarak da saznam" - odlučio je čvrsto.

Bio je petak zadnji dan školske nedelje. Te noći 30-toro dece prevrtalo se u krevetima od nestrpljenja da dodje jutro i odu u šumarak i saznaju jedno pitanje - "Kako govore životinje!"- doduše svako na svoj način.

Jutro je donelo Marici saznanje da ista boja može značiti dve potpuno različite stvari - recimo crvena je i boja ljubavi i boja opasnosti. Dušan je saznao da vrabac diže rep kada je uplašen...ali Perica, eee, Perica je imao mnogo veći problem.

Njemu nije trebalo da vidi jednu po jednu životinju, trebao mu je dokaz da životinje različitih vrsta govore među sobom. Zalazio je u šumarak sve dublje. Gde god bi pogledao životinje su bežale od njega. Kasnio je na ručak - što je značilo raspravu sa roditeljima.

"Uh toliko sam se trudio" - pomisli Perica ne rekavši to, gledajući svog mačora na ulaznim vratima, dok je izuvao blatnjave cipele, vidno umoran i očajan. "Napokom si mi se obratio!" reče mu njegov mačak ne otvarajući usta. Perica zatrepta razrogačenih očiju - "Pa...pa...ti si...čaroban mačak koji govori a ne otvara usta!" - isprekidano izlete iz Pericinih usta naglas. Prepredeni mačak je ćutao. "Uh" pomisli Perica - "Mora da mi se učinilo." "Ne budi glup!" reče nemuštim jezikom mačak gledajući ga pravo u oči. " Samo zato jer si dobar i spasio si me povređenog sa ulice i trudiš se, otkriću ti tajnu o jeziku duginih ratnika, biljaka i životinja!"- reče smireno mačak kao da se radi o sasvim običnoj stvari.

E ovo je bilo previše, pa Perica pobeže u sobu da ga roditelji ne vide u stanju neverice, ali pre nego što je zalupio vrata mačak ulete za njim u sobu.

"Znaš, Perice, oči su ogledalo duše..." - govorio je mačak, ..." to si verovatno već čuo, e...pa mi životinje koliko god različite razgovaramo međusobno pogledom...u oku se sve vidi...i ljubav i mržnja...strah i sreća."

Perica je stajao ukopan, a telo kao da mu je lebdelo...prolazili su ga trnci, kao kada je prvi put poljubio Dacu.

"Ruuuučak"- prolomio se majčin glas kroz sobu.

Te noći vidno izmoren Perica je zaspao najdubljim snom i sanjao sledeći san;

Počinjao je sabor svih šumskih životinja i biljaka - skup kakav čovek iz grada teško može i da zamisli.

"Prijatelji - reče glasno staro i najmudrije drvo sa urezanim dečijim srcem na sebi - a žamor ostalih bića ovog neverovatnog skupa utihnu.
Sastali smo se ovde kao što znate jer tradicija nalaže da kada zapreti opasnost svima, održimo šumski sabor!
E pa, taj dan je došao. Šumarku preti nestanak - juče su došli bageri i radnici da poseku šumu i naprave na mestu šumarka prodavnice za decu i odrasle. To znači smrt za sve nas..." - reče drvo i utihnu tužno. Šmrcnu jedna crveno bela pečurka pored drveta, jer joj drvo doista bilo drago. Saosećala se sa njim.

" Da" reče medved - "i nije samo to - moji su svi mećići bolesni jer u potoku iz koga pijemo su praškovi iz sudopera i otrovi iz fabrika, riba koje jedemo nema-otrovane su."
" Jeste "- dobaci crveno bela pečurka tiho, ja bar znam kako je biti otrovan, našali se na svoj račun, kako bi malo oraspoložila zabrinut skup.

"Miševi koje lovim da nahranim ptiće sokolove su takođe otrovani, pa smo i mi svi bolesni!" - dobaci sokolica sa desnog ramena drveta.

"A nas ubijaju za bunde!"- pobuni se besno lisica- "kao da nemaju pamučne stvari."

Nastade nesnosan žamor - svako se žalio na svakojake nepravde ljudi i to svi u glas.

"Tišiiiina!"- zaurla medved - "Pući će mi glava. Ima li iko šta pametno da predloži, od kukanja nema spasa!?"

"Moram časni šumski sabore..."- počinjao je vrabac Zvonko - " ...da vas posavetujem.
Ja sam toliko mali i osetljiv da zavisim od ljudski mrvica hleba i od onoga što preostane. To me tera da sam stalno uz ljude. Omiljena su mi deca po školama jer mi redovno bace po čitav sendvič pa se nahrani čitava moja porodica. Ono što sam otkrio je da što su deca manja to su bolja prema životinjama i više vole prirodu! Ako su ljudi doneli svo zlo u naš šumarak - deca će ga jedina pobediti, jer deca vole nas životinje i biljke, a odrasli vole decu. Bez ljudi ne možemo." - reče vrabac.

Nasta strašno komešanje sabora u šumi.
Skup je trajao do kasno u noć, Perica se prevrtao u snu kao nikada do tada i niiiikoo tačno ne zna šta je Perica te noći tačno sanjao.

"Zvrrrrrrrrr" - uh taj užasni sat, probuđeno će Perica. Pogledao je odmah svoga mačka u neverici pravo u oči, a mačak okrenu glavu nemogavši da izdrži toliko jak upitni pogled Perice.

Patike su već bile na nogama Perice, a ulica ih je strugala dok je žurio ka šumarku.

Na ulazu u šumarak potrča iako to nije bilo baš pametno.
Trčao je kroz žbunje grabeći dublje u šumu i u jednom trenu zamalo da zgazi prelepu crveno belu pečurku. Odskoči da je izbegne ali se saplete o korenje drveta i udari glavom u stododišnje stablo.
Kada je pogledao nagore video je jedno srce, urezano u koru drveta - baš kao ono u snu! A i pečurka je bila kao ona u snu!

"UHHH" reče Perica....

"UHHHHHHHH" reče čitava šuma...

Drugari,
od tada do danas mnogi viđaju neke dečake i devojčice koji sakuplaju otpatke po šumarku, roditeljima pomažu da ne prljaju prirodu, a šumarak su spasili tako što su zajedničko pismo svih u razredu poslali Gradonačelniku i tražili da šumarak ostane tu baš gde jeste, jer on pripada i deci i životinjama.

Uhh, rekoh ja. Moj šumarak još čeka bolje dane jer ga seku svakim danom. Moram tamo da pomognem šumi, zajedno sa drugarima.

A tvoj šumarak!? Ne čekaj šumski sabor, možda ga prespavaš!

Crvenkapa 2 / rekonstrukcija zločina

Dakle da počnemo priču od početka.
Bio je poprilično vruć dan, oko 50 stepeni C, sasvim neprimereno za klimu Evrope, jer globalno otopljavanje je uzimalo danak.

Gledao sam zamišljeno kroz prozor neobične sudnice pokušavajući da se isključim iz žamora novinara koji su pridali neobično puno važnosti ovom događaju.
Znam da je čudno da u sudnici prisustvuju životinje i jedan patuljak, ali za mene je to bio tek početak borbe koja sledi.

"Mir u sudnici!" - Prolomilo se kroz salu onoliko jako koliko to može iz usta jednog velikog dobrog medveda. "Poštovani Sud za prava životinja zaseda, predsedavajući suda je časna Sova, koja vidi sve čak i u mraku i ništa ne propušta" - reče Medved.

Sova nečujno klimnu glavom u znak pozdrava prisutnima i nastavi:
"Ovde smo jer je u davnom sporu Crvenkapa protiv Vuka, prekršeno međunarodno pravo - Univerzalna deklaracije o pravima životinja čiji Član 1. kaže da
- Sve životinje imaju podjednaka pravo na život u okviru biološke ravnoteže.
i prekršena su životinjska prava jer je vuk prvo ubijen, pa mu je suđeno i pritom nije postojao branilac koji bi zastupao Vuka. " - Hu Hu, Huhuuuuuuu - reče Sova.

"Danas su sa nama u sudnici tužitelj Lović sa oštećenom Crvenkapom, a na drugoj strani šumski patuljak Zelenkapić u ulozi branitelja sada pokojnog Vuka i čitave porodice vukova.

Ukratko prema svedočenju Crvenkape, roditelji sa kojima je živela u gradu, poslali su je da odnese lekove bolesnoj baki, koja je živela sama u šumi.
Crvenkapa tvrdi da ju je pratio Vuk, došao pre nje u bakinu kuću, pojeo baku, obukao bakino odelo, stavio kapicu za spavanje, stavio bakine naočare i legao u bakin krevet da sačeka Crvenkapu i pojede i nju. Crvenkapa tvrdi da kada je ušla u bakinu kuću nije prepoznala vuka, da je ušao i lovac pucao u vuka i spasio je. "

"Molim da odbrana iznese svoje argumente. Huhu, huhu."- reče Sova.

Poštovana Sudijo, poštovani Sude, prisutni u sudnici Suda za prava životinja..."- počinjao sam pomalo napet "...želim da vam iznesem par činjenica koje niko nije uzimao u ubzir, a koje su naučno tačne i neosporive.

Dokaz 1.
Vuk je kao svaka životinja instiktivan i da je hteo da napadne i pojede, pojeo bi Crvenkapu odmah, a ne bi je pratio do bakine kuće!
Takođe vuk je manji od Bake, ne može je pojesti, bar ne celu i zašto bi tako sit želeo da pojede i Crvenkapu. Životinje nisu zločinci - to je odlika samo ponekih bolesnih ljudi.

Dokaz 2
Vukovi ili žive sami kao takozvani samotnjaci ili žive u grupi, čoporu. Vukovi se hrane poljskim miševima i drugim sitnim glodarima, recimo krticama i zečevima kada su samotnjaci.
Samo kada je sneg i puno je hladno i kada su u čoporu vukovi opkoljavaju i love veće životinje recimo košute.
Očigledno je da je naš vuk bio samac i da je bilo leto, jer niko ne bi pustio malu Crvenkapu po zimi i snegu samu kroz šumu.
Znači nije postojao niti ijedan od dva biološka razloga da vuk napadne baku ili Crvenkapu.

Dokaz 3
Vukovi ne ulaze u kuće, ne oblače ljudske stvari (kapice za spavanje, naočare) a čak i da to žele nemaju prste već šape pa ne mogu oblačiti i vezivati stvari i vukovi ne spavaju u krevetu, u ovom slučaju kako Crvenkapa tvrdi bakinom.
Da je zaista vuk bio u kući napao bi Crvenkapu bez svih navedenih besmislica.

Dokaz 4
Kako Crvenkapa nije primetila odmah da je to vuk ako je bila toliko bliska sa svojom bakom. Odgovor je da ili je to znala što postavlja pitanje zašto je lažno svedočila ili je Crvenkapa bila tabletoman i krišom se drogirala bakinim tabletama, lekovima koje baka nikada nije ni dobijala.
Ako je Crvenkapa bila pod dejstvom opijata, njen svedočenje je u najmanju ruku podložno sumnji.

Dokaz 5
Zašto je lovac provalio u bakinu kuću tek tako I baš tada.
Takođe ako je Crvenkapa jedva prepoznala vuka u bakinom krevetu jer je bio obučen kao baka, kako ga je lovac prepoznao odmah i pucao u nekoga ko je odeven kao baka i pucao u prisustvu deteta, sem ako nije unapred znao da je u krevetu vuk. Ako je to znao pitanje je kako je to znao, pa se može postaviti pitanje nije li lovac ubio vuka napolju, obukao ga naknadno u bakino odelo i stavio u krevet.
Ovo otvara pitanje istinitosti i svedočenja lovca i Crvenkape.

Danas sa distance vidimo i motiv za ovakvo ponašanje lovca i Crvenkape.

Pokušaću da vam predstavim rekonstrukciju stvarnog sleda događaja Poštovana Sudijo, poštovani sude, prisutni u sudnici Suda za prava životinja.

Roditelji Crvenkape iselili su se iz šume u grad i ostavili baku samu u šumi. Crvenkapine roditelje je grizla savest što su baku ostavili samu i toliko ih je bilo sramota da nisu smeli ni da se pojave pred Bakom.
Zato su slali Crvenkapu kod bake.
Krajnje je neodgovorno slati dete samo u šumu i još neodgovornije je davati mu opasne lekove.
Takođe pored takvih roditelja Crvenkapa je bila previše razmaženo dete, poprilično sebično, naravno krivicom svojih roditelja i nevoljno je odlazila tako daleko, makar i da pomogne baki.
Odveć stara i bolesna Baka se družila sa svim životinjama u šumi, jer su joj to bili jedini prijatelji. Hranila je ptice mrvicama i pšenicom, macama slaninu, srnama je ostavljala so i kukuruz…kako to sve bake čine.
Baka je patila jer su je napustili i deca i unuka, a jedine prijatelje životinje je proganjao zli lovac.
Pucao je na ptice i košute, ukratko na sve živo.
Baka mu je stalno pretila da će ga prijaviti za krivolov.
Niko ne zna dali je baka umrla usled srca prepuklog od tuge ili na drugi način negde u šumi, ali je izvesno da je lovac to hteo da iskoristi kako bi i dalje nesmetano ubijao životinje po šumi, pa je okrivio vuka koga je ubio tog dana.
Crvenkapi je obećao da će postati slavna i neće morati da se više maltretira da dolazi u šumu.
Crvenkapa je posle ove priče postala slavna ličnost, modna zvezda kojoj je lovac dopremao krzna ubijenih životinja, a lovac je postao navodni heroj koji će u buduće moći da ubija vukove bez razloga i osude javnosti, a javnost eee…
licemernu javnost je bilo sramota da prizna da su jedna porodica i čitava zajednica ostavili staru baku samu, da je Crvenkapa lažljivica i narkoman, da je ugledni političar istovremeno lovac koji ubija nevine životinje po šumi i bilo je najlakše okriviti mrtvog vuka, jer izreka kaže da mrtva usta ne govore. Ali postoji još jedna izreka ili dve - da se zločin ne isplati i da je Pravda spora ali dostižna.
Na sreću svaki zločin ostavi trag.
To je moja rekonstrukcija - završavao sam sa suzom u oku.

Crvenkapa je pričala o tome kako je bila mala i preplašena i da se ne seća svega jer beše to davno. Lovac je pričao o svom poštenju i junaštvu jer nije lako stati sa puškom pred zver, kako je tvrdio…
Znoj je kapao sa čela prisutnih
jer bio je poprilično vruć dan, oko 50 stepeni C, sasvim neprimereno za klimu Evrope, jer globalno otopljavanje je uzimalo danak.

Godina je 2007. veliki broj životinja na planeti je pred istrebljenjem. Formiran je međunarodni Sud za prava životinja...sa ciljem da mnoge vrste budu spašene.
Baš u vreme prvog suđenja imao sam tu čast da prikupim dokaze za odbranu u slučaju Crvenkapa protiv Vuka, koji nikada nisu iznešeni. Da, oprostite, nisam se predstavio, šumski patuljak Zelenkapić, poslednji od vrste šumskih patuljaka.

Sigurno se pitate zašto je jedna tako stara priča, koja je već postala bajka, priča o Crvenkapi i Vuku postala interesantna baš ovih dana?
Deci se, čim progovore, priča bajka o tome kako je vuk loš i kako je pojeo Crvenkapinu baku i zamalo Crvenkapu. Deca kasnije odrastaju u ljude koji mrze vukove ili ih se plaše - pa odobravaju ubijanje vukova od strane nemilosrdnih ljudi sa puškama.
Posledica je da su Vukovi istrebljeni u čitavoj Evropi!
Zaista naučnici biolozi tvrde da u šumama Evrope nema više niti ijednog vuka, svi su doslovce pobijeni od čoveka.
Smatrali smo da zato treba izneti nove dokaze u ovom slučaju.

Ishod, Crvenkapa je poslata na lečenje od bolesti zavisnosti-narkomanije, lovci su osuđeni za zločin protiv prirode-ekocid, svi primerci knjige Crvenkapa su povučeni iz prodaje, zauvek i spaljeni jer pozivaju na netrpeljivost protiv prirode.

Pitate se gde je kraj, pa..., mislim da je tek početak!

Poslednji od vrste šumskih patuljaka