Kontakt mail: izvorekoloskesvesti@gmail.com Za
hitne situacije: 064 476 10 16
Stranice su
u pripremi - do tada neka istorija bude učiteljica...
Poglavica
iz Sietla
Odgovor
indijanskog poglavice Sietla /17++ - 1866/ iz plemena Sukuvamis na
ponudu "velikog poglavice" iz Vašingtona Frenklina Pirsa
da kupi veliki deo indijanske teritorije, a da indijance smesti u
rezervat.
Kako
može neko da kupi ili proda nebo, toplinu zemlje? Ovakve misli su
nam strane. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i svetlucanja vode,
kako ih onda možete kupiti?
Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova
iglica, svaka peščana obala, svaka izmaglica u tami šume, svaki insekt
koji zuji, sveti su u mislima i životu moga naroda.
Sokovi koji protiču kroz drveće nose uspomenu na moj narod i njegovo
iskustvo. Sokovi koji protiču kroz drveće nose uspomene crvenog čoveka.
Mrtvi bledoliki zaboravljaju zemlju svog rođenja, kada odu u šetnju
među zvezdama.
Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer ona je
mati crvenog čoveka. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirišljavi cvetovi
su nam sestre. Jelen, konji, veliki orao braća su nam. Stenoviti vrhovi,
sokovi poljana, toplota ponijevog tela i čoveka, svi pripadaju istoj
porodici.
Zato,
kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi
našu zemlju, previše od nas traži.
Veliki beli poglavica poručuje da će nam sačuvati mesto na kojem ćemo
lepo živeti.
On će nam biti otac, mi njemu deca.
Zato ćemo razmotriti ponudu da kupite našu zemlju.
Ali to neće biti lako.
Jer ova nam je zemlja sveta.
Ova blistava voda što teče brzacima i rekama, nije samo voda već i
krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate upamtiti da je to
sveta krv naših predaka.
Ako
vam prodamo zemlju, morate upamtiti da je ona sveta, i morate vašu
decu naučiti da je ona sveta, i da svaki čarobni odsjaj u bistroj
vodi jezera govori nešto o događajima iz života mog naroda.
Žubor vode glas je oca moga oca. Reke su naša braća, utoljuju nam
žeđ. Reke nose naše kanue, hrane nam decu.
Ako vam prodamo našu zemlju, ne smete zaboraviti da svoju decu naučite
da su reke i naša i vaša braća, i da morate od sada rekama pružiti
ljubaznost koju biste pružili mom bratu.
Znamo da beli čovek ne razume naš način života. Njemu je jedan deo
zemlje isti kao i bilo koji drugi, jer je on stranac koji dođe noću
i uzme od zemlje sve što mu treba. Zemlja mu nije brat, već neprijatelj
i kada je pokori, on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih
očeva i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga.
Zaboravlja grobove svojih otaca i prava koja su njegova deca stekla
rođenjem.
Prema
majci zemlji i prema svom bratu odnosi se isto kao prema stvarima
što se mogu kupiti, opljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita.
Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.
Ne znam.
Naš način života razlikuje se od vašeg.
Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči.
Ili, to je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari.
U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. Nema mesta na kome bi
se čulo otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila leptira. Ili, možda
zato što sam divlji, jednostavno ne razumem.
Buka mi vređa uši.
Šta vredi život, ako čovek ne može čuti usamljen krik kozoroga, ili
noćnu prepirku žaba oko bare?
Ja sam crveni čovek i ne razumem.
Indijanac voli meki zvuk vetra, kada se poigrava površinom močvare
i miris povetarca osvežen podnevnom kišom ili mirisom borovine.
Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve deli isti dah - životinja,
drvo i čovek, sve deli isti dah.
Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše.
Poput nekog koji je dugo na samrti, ne oseća smrad.
Ali ako vam prodamo našu zemlju, morate upamtiti da nam je vazduh
dragocen. Da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji održava. Vetar,
što je mome dedi dao prvi dah, prihvatiće i njegov poslednji izdah.
Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na
kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog
cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite našu zemlju.
Odlučimo li da pristanemo, zahtevam da ispunite jedan uslov: beli
čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj
braći.
Divlji sam i ne razumem drugačiji život.
Video sam po prerijama hiljade bizona kako trunu, a koje je beli čovek
ubio pucajući iz prolazećeg voza. Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni
konj iz kojeg sulja dim može biti važniji od bizona, kojeg mi ubijamo
samo da bismo preživeli. Šta je čovek bez životinja? Kada bi sve životinje
nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Jer što god zadesi
životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve stvari su povezane.
Moraćete učiti svoju decu da je zemlja pod njihovim nogama pepeo naših
dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom
naših rođaka. Naučite vašu decu onome čemu smo mi naučili našu. Da
je zemlja naša mati.
Što god zadesi zemlju, snaći će i sinove zemlje.
Ako čovek pljuje na zemlju, pljuje na sebe samog.
Mi znamo - zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji.
Mi to znamo. Sve stvari su povezane, kao što je porodica krvlju sjedinjena.
Sve stvari su povezane.
Što god zadesi zemlju, snaći će i sinove zemlje. Nije čovek ispleo
mrežu života, on je u njoj samo puka nit.
Što god da učini toj mreži, čini sebi.
Čak ni beli čovek, čiji Bog istupi i govori sa njim kao prijatelj
sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu.
Možemo biti braća, i posle svega.
Videćemo.
Jedino
znamo sigurno, a to će i beli čovek možda jednom shvatiti - naš Bog
je isti Bog. Možda sada mislite da Njega možete posedovati, kao što
želite da posedujete našu zemlju, ali ne možete. On je Bog Ljudi i
njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja
Njemu dragocena i ako je oskrnavite, kao da ste prezreli njenog Stvoritelja.
Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena.
Ali, u svom nestajanju zaslepljujuće ćete svetleti ognjem Boga, koji
vas je doveo ovamo i s nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad
ovom zemljom i crvenim čovekom.
Ta sudbina je za nas misterija, ne razumemo zašto se ubija bizon,
zašto se krote divlji konji, zašto je u dubini šume toliko ljudskih
tragova, zašto je pogled na zelene bregove zaprljan žicama što govore.
Gde je gusta šuma..
Nestala je.
Gde je orao.
Odleteo.
Življenju
je kraj. Počinje borba za opstanak.
