Drugari, roditelji, nastavnici, pošaljite nam i podelite svoje pesme, priče i bajke, sa svima nama klikom na pisamce:

Priča Čiroki indijanaca

Ovu priču je zaista pričala baka indijanka svojoj unuki - pričaj je i ti onima koje voliš!

Znaš li šta je duga?
Da, prelepi most boja na nebu.
Znaš li šta je ratnik?
Ratnik je hrabra osoba.
Onaj ko ima hrabrosti umesto da se plaši.

Sada mi dozvoli da ti postavim pitanje.
Voliš li, ili mrziš životinje?
Voliš li, ili mrziš drveće?
Voliš li, ili mrziš ljude?
Voliš li, ili mrziš dugu?

Pa, ako voliš životinje i drveće,
ljude i duge, onda si možda
"Dugin Ratnik"

PRIČA O TOME
KAKO SAM
POSTAO
DUGIN RATNIK

Perica je toga dana gledao televiziju, baš kao i obično - emisiju o tome kako životinje razgovaraju. Pričalo se o tome kako koriste pokrete tela, boje i zvukove, da bi saopštile nešto o sebi.

Perica je upijao svaku reč.

Govorilo se o tome da ako su pokreti životinje brzi i isprekidani, to znači nervozu životinje koja može da napadne...

Govorilo se da jarke boje znače ili da je životinja otrovna, pa bojama upozorava druge ili da joj je vreme zaljubljivanja i tako se udvara onima koje voli.
Pričalo se da slonovi govore stotinama kilometara udaljeni jedni od drugih, tako što lupkaju nogama, dok drugi slonovi slušaju takvo lupkanje preko svojih stopala...

da kitovi pevajući pričaju sa jednog kraja sveta sa onima na drugom kraju sveta...

Prirodnjak koji je vodio emisiju saopštio je nešto skoro neverovatno!

Rekao je da: "Do sada nauci nije poznato kako različite vrste životinja razgovaraju međusobno!?"

Bio je to kraj jutarnjeg programa o životinjama. Pericu je majka upozoravala da mora u školu i da jede malo brže...

"Do sada nauci nije poznato kako različite vrste životinja razgovaraju međusobno!?" odzvanjalo je u Pericinoj glavi.

"Perice dreknu učitelj - jesi li danas sa nama, ovde!? Perica je treptao u neverici jer se osećao kao da je upravo probuđen iz sna. Odgovori mi na pitanje - sada je već ljutito insistirao učitelj."

Perica nije ni čuo pitanje koje mu je ranije postavio učitelj dok je razmišljao o maloj misteriji.

"Doo saaada nauci niiije poznato..." govorio je sporo kao hipnotisan Perica.

"Zvrrrrrrr" - spasilo ga je zvono...

Svi su izleteli napolje iz učionice na veliki odmor samo je Perica ustajao usporeno iz klupe i koračao zamišljeno ka vratima.

"BU!"- uplašiše ga drugari kod vrata. "Gledamo te čitav dan. " - govorio je Žika - "Evo Maša je prva primetila da si danas drugačiji.
Želimo da ti pomognemo."

"DA!" - uzviknu Maša i odjednom je Perica stajao okružen drugarima koji su ga upitno gledali.

"Društvo, jutros je na TV-u bila emisija o govoru životinja." - uzimao je veliki uzdah vidno uzbuđen Perica - " i rekli su..." - prepričavao im je uzbuđeno čitavu emisiju, a drugari su ga uzbuđeno slušali.

Zvono za početak časa prekinulo je ovaj neočekivani skup.

Taj školski dan bio je potpuno drugačiji od ostalih. Učitelji su pričali i pričali, zvona su zvonila, ali čitavo odeljenje bilo je tiho, skoro usnulo.
Nikoga nije zanima ni matematika ni hemija.

Marici su odzvanjale reči - "Životinje koriste boje kada žele da se neko u njih zaljubi..." i video se jedva primetan smešak na njenom licu dok je gledala Mišu. "Možda od životinja saznam šta koja boja znači" - mislila je Marica. "Za vikend idem u šumarak da saznam" - odlučila je čvrsto.

Dušan je crtao strip o tajnom sastanku životinja u šumi koje su se sastale zbog nagomilanog otpada koji ih truje i jer se seče šuma. Govor životinja je stavljao u balončiće kako se to u stripovima radi, ali ga je mučilo koje položaje tela koriste životinja da pokažu svoje emocije. Znao je kako izgledaju uzbuđeni pas ili mačka, ali... "kako izgleda uzbuđeni vrabac, diže li rep ili ga spušta kada je uplašen?" - pitao se Dušan u mislima. "Za vikend idem u šumarak da saznam" - odlučio je čvrsto.

Bio je petak zadnji dan školske nedelje.
Te noći 30-toro dece prevrtalo se u krevetima od nestrpljenja da ujutru odu u šumarak i saznaju jedno pitanje - "Kako govore životinje!"- doduše svako iz nekog različitog razloga.

Jutro je donelo Marici saznanje da ista boja može značiti dve potpuno različite stvari - recimo crvena je i boja ljubavi i boja opasnosti.
Dušan je saznao da vrabac diže rep kada je uplašen...ali Perica, eee, Perica je imao mnogo veći problem.

Njemu nije trebalo da vidi jednu po jednu životinju, trebao mu je dokaz da životinje različitih vrsta govore među sobom. Zalazio je u šumarak sve dublje. Gde god bi pogledao životinje su bežale od njega. Kasnio je na ručak - što je značilo raspravu sa roditeljima. Trčao je kući, kasneći i baš na vratima Perica pomisli ne rekavši ni reč misao "Uh toliko sam se trudio, a ništa!" - pritom gledajući svog mačora na ulaznim vratima, dok je izuvao blatnjave cipele, vidno umoran i očajan.

"Napokom si mi se obratio!" reče mu njegov mačak ne otvarajući usta. Perica zatrepta razrogačenih očiju - "Pa...pa...ti si...čaroban mačak koji govori a ne otvara usta!" - isprekidano izlete iz Pericinih usta naglas. Prepredeni mačak je ćutao. "Uh" pomisli Perica - "Mora da mi se učinilo."

"Ne budi glup!" reče nemuštim jezikom mačak gledajući ga pravo u oči. " Samo zato jer si dobar i spasio si me povređenog sa ulice i trudiš se, otkriću ti tajnu o jeziku duginih ratnika, biljaka, životinja i minerala!"- reče smireno mačak kao da se radi o sasvim običnoj stvari.

E ovo je bilo previše, pa Perica pobeže u sobu da ga roditelji ne vide u stanju neverice, ali pre nego što je zalupio vrata mačak ulete za njim u sobu.

"Znaš, Perice, oči su ogledalo duše..." - govorio je mačak, ..." to si verovatno već čuo, e...pa mi životinje koliko god različite razgovaramo međusobno pogledom...u oku se sve vidi...i ljubav i mržnja...strah i sreća."

Trepnu mačak i nastavi "Biljke i minerali nemaju oči, ali osećaju ljubav, kao i sve ostalo - sa njima se razgovara osećanjima!
Misli obiđu svet brže od svega poznatog i vrate se - zato misli samo dobro!"- završavao je mačak predući.

Perica je stajao kao ukopan, a telo kao da mu je lebdelo...prolazili su ga trnci, kao kada je prvi put poljubio Dacu.

"Ruuuučak"- prolomio se majčin glas kroz sobu.

Te noći vidno izmoren Perica je zaspao najdubljim snom i sanjao sledeći san;

Počinjao je sabor svih šumskih životinja i biljaka - skup kakav čovek iz grada teško može i da zamisli.

"Prijatelji - reče glasno staro i najmudrije drvo sa urezanim dečijim srcem na sebi - a žamor ostalih bića ovog neverovatnog skupa utihnu.
Sastali smo se ovde kao što znate jer tradicija nalaže da kada zapreti opasnost svima, da održimo šumski sabor!
E pa, taj dan je došao. Naše, šumarku preti nestanak! Juče su došli bageri i radnici da poseku šumu i naprave na mestu šumarka prodavnice za decu i odrasle. Tu će ljudi kupovati stotine nepotrebnih stvari, a to znači smrt za sve nas..." - reče drvo i utihnu tužno.

Šmrcnu jedna crveno bela pečurka pored drveta, jer joj je drvo doista bilo drago. Saosećala se sa njim.

" Da" reče medved - "I nije samo to - moji su mečići svi bolesni jer su u potoku iz koga pijemo vodu, praškovi iz sudopera i otrovi iz fabrika. Ribe koje jedemo nema - otrovane su."

" Jeste "- dobaci crveno bela pečurka tiho, ja bar znam kako je biti otrovan, našali se na svoj račun, kako bi malo oraspoložila zabrinuti skup.

"Miševi koje lovim da nahranim ptiće sokolove su takođe otrovani, pa smo i mi svi bolesni!" - dobaci sokolica sa desnog ramena drveta.

"A nas ubijaju za bunde!"- pobuni se besno lisica- "Kao da nemaju pamučne, zdravije stvari."

Nastade nesnosan žamor - svako se žalio na svakojake nepravde ljudi i to svi u glas.

"Tišiiiina!"- zaurla medved - "Pući će mi glava.
Ima li iko šta pametno da predloži, od kukanja nema spasa!?"

"Moram časni šumski sabore..."- počinjao je vrabac Zvonko - " ...da vas posavetujem.

Ja sam toliko mali i osetljiv da zavisim od ljudski mrvica hleba i od onoga što preostane.
To me tera da sam stalno uz ljude. Omiljena su mi deca po školama jer mi redovno bace po čitav sendvič pa se nahrani čitava moja porodica. Ono što sam otkrio je da što su deca manja to su bolja prema životinjama i više vole prirodu! Ako su ljudi doneli svo zlo u naš šumarak - deca će ga jedina pobediti, jer deca vole nas životinje i biljke, a odrasli vole decu. Bez ljudi ne možemo." - reče vrabac.

Nasta strašno komešanje sabora u šumi.
Skup je trajao do kasno u noć, Perica se prevrtao u snu kao nikada do tada i niiiikoo tačno ne zna šta je Perica te noći tačno sanjao.

"Zvrrrrrrrrr" - uh taj užasni sat, probuđeno će Perica. Pogledao je odmah svoga mačka u neverici pravo u oči, a mačak okrenu glavu nemogavši da izdrži toliko jak upitni pogled Perice.

Patike su već bile na nogama Perice, a ulica ih je strugala dok je žurio ka šumarku.

Na ulazu u šumarak potrča, iako to nije bilo baš pametno.
Trčao je kroz žbunje grabeći dublje u šumu i u jednom trenu zamalo da zgazi prelepu crveno belu pečurku. Odskoči da je izbegne, ali se saplete o korenje drveta i udari glavom u stododišnje stablo.
Kada je pogledao nagore video je jedno srce, urezano u koru drveta - baš kao ono u snu!
A i pečurka je bila kao ona u snu!

"UHHH" reče Perica....

"UHHHHHHHH" reče čitava šuma...

Drugari,
od tada do danas mnogi viđaju neke dečake i devojčice koji sakuplaju otpatke po šumarku, roditeljima pomažu da ne prljaju prirodu, ne kupuju nepotrebne stvari jer to najviše ubija prirodu, a šumarak su spasili tako što su zajedničko pismo svih u razredu, poslali Gradonačelniku i tražili da šumarak ostane tu baš gde jeste, jer on pripada i deci i životinjama.

Uhh, rekoh ja. Moj šumarak još čeka bolje dane jer ga seku svakim danom. Moram tamo da pomognem šumi, zajedno sa drugarima.

A tvoj šumarak!?
Ne čekaj šumski sabor, možda ga prespavaš!

Uskoro nove priče

  ©Napomena o autorskim pravima: Svi materijali se mogu koristiti isključivo u NEkomercijalne, tj.obrazovne i humanitarne svrhe uz navođenje imena autora - Centar za razvoj ekološke svesti-"Izvor", www.well.org.yu